Mrtvo duboko (odlomak) – Čedo Vuković. 

Zaviše me u crno još prije no što opazih momke. Korota mi utuli djevojačke oči. Dođe glas od Skadra: otac se prevjesi mrtav preko žice na Bardanjoltu, i sahraniše ga na livadi, kao da su znali koliko je volio da se opruži po travi. Stric jeknu od rane kod Mojkovca, ni bratske ga ruke ne prihvatiše živa. Stariji mi brat, još momče bezbrko, komitova, iѕlomi stas po gorama, te ga zla španjolka obori, izgorješe mu džigerice. Za njim presviknu majka. I sve tako - nekoga odnese boleščina, nekoga osveta, a nekoga planinski utrzi. Sve me lelek leleku dodavao, sve žalbe, i ukopi, i četrdesnice, ja kukala. I ostadoh korotna zadovijek, ne skidoh crninu, neutješnica. I brdo mi korotno pred očima, pritisla ga crnogorica, pusta mrčava. I 'tičje mi krilo ostavlja crni trag pred očima. Zlo trpim, a gorega se bojim - samo da Aksu mome ne pretrči mutna voda preko očiju. 

Već ni zapjevati ne umijem, no - kad me pogori srećni kamen - savijem se u grumen, pa tužim i naričem, i s mrtvima sa razgovaram. Samo izdaljnj slušah kako momci i djevojke jednoglice zapjevaju, pa lišćem prođe trepet od siline njihova flasa. A ja se zabranila, noć mi ne silazi s ramena i kose, pa se pretenice prije vremena prošarale bjelinom. Mi mi šamija izblijedi, u karaboju s njom. Ne znadoh, kao druge žene, za ošvice, ni za đenar na prsima, ni za dolaktice svitne i zubune. Koliko sa luda, pričini mi se - crno mlijeko muzem iѕ ovčijih vimena. 

Pa mi se dojadilo jadovati, žalosnici. 

Čim opazih kako se bjelasa Bijeli Krš, bi mi lakše. Klonuh glavom na domaćunob stolovač. 

_________________________ 

Зависе ме у црно још прије но што опазих момке. Корота ми утули дјевојачке очи. Дође глас од Скадра: орав се превјеси мртав преко жицце на Бардањолку, и сахранише га на ливади, као са су ѕнали колико је волио да се опружи по трави. Стриц јекну од ране код Мојковца, ни братске га руке не прихватише жива. Старији ми брат, још момче безбрко, комитова, иѕломи стас по горама, те га зла шпањолка обори, изгорјеше му џигерице. За њим пресвикну мајка. И све тако - некога однесе болешчина, некога освета, а некогапланински утрзи. Све ме лелек лелеку додавао, све жалбе, и укопи, и четрдеснице, ја кукала. И остадох коротна задовијек, не скидох црнину, неутјешница. И брдо ми коротно пред очима, притисла га црногорица, пуста мрчава. И 'тичје ми крило оставља црни траг пред очима. Зло трпим, а горега се бојим - само да Аксу моме не претрчи мутна вода преко очију. 

Већ ни запјевати не умијем, но - кад ме погори срећни камен - савијем се у грумен, па тужим и наричем, и с мртвима са разговарам. Само издаљњ слушах како момци и дјевојке једноглице запјевају, па лишћем прође трепет од силине њихова фласа. А ја се забранила, ноћ ми не силази с рамена и косе, па се претенице прије времена прошарале бјелином. Ми ми шамија изблиједи, у карабоју с њом. Не знадох, као друге жене, за ошвице, ни за ђенар на прсима, ни за долактице свитне и зубуне. Колико са луда, причини ми се - црно млијеко музем иѕ овчијих вимена. 

Па ми се дојадило јадовати, жалосници. 

Чим опазих како се бјеласа Бијели Крш, би ми лакше. Клонух главом на домаћуноб столовач. 

,